PORTRET OKO NAS: Dr Milorad Bijelović – Vrbas je deo mog ličnog identiteta

“Vrbas je deo mog ličnog identiteta. Iako su me profesionalne ambicije odvele u Sremsku Kamenicu, uspomene na odrastanje i Vrbas još uvek su vrlo intenzivne”, ističe dr Bijelović, načelnik Odeljenja za traumu grudnog koša Instituta u Sremskoj Kamenici.

Kako kaže dr Bijelović, samo jedna pojava i jedan događaj dovode pacijenta kod lekara dobrim povodom – trudnoća i porođaj. Svi ostali povodi da pacijent dođe kod lekara su loši i gori. No on dodaje, da  ako već nevolja dovodi ljude, onda bi prvi zadatak lekara bio da nevolju ne učini većom. Na ovoj poziciji Bijelović je još od početka profesionalne karijere i svog obaveznog lekarskog staža 1995. godine u Opštoj bolnici Vrbas, u kojoj su po svaku cenu pokušavali da ga zadrže, ali su ga profesionalne ambicije ipak odvele u Sremsku Kamenicu. No mada je danas tamo načelnik Odeljenja za traumu grudnog koša Klinike za grudnu hirurgiju Instituta za plućne bolesti i izuzetno cenjen lekar, uspomene na odrastanje i Vrbas još uvek su vrlo intenzivne.

“Sa vremenskom distancom neprijatna sećanja blede, a ostaju lepe uspomene. Privatno, Vrbas je za mene mesto odakle potičem, deo ličnog identiteta. Gde god bio uvek sa ponosom ističem da sam Vrbašanin i uvek postoji ta vrlo subjektivna komponenta. Naravno da sam morao da radim na sebi da bih isterao deo Vrbasa iz sebe, na primer da naučim da slušam druge, a ne samo sebe”, iskren je Bijelović.

Odrastanje pamti i kroz veliku ljubav prema knjizi, koja se rodila i profilisala u osnovnoj školi. Centar života postala mu je gradska Biblioteka. U šestom razredu osnovne škole su bibliotekari dozvoljavali da uzima knjige sa pozajmnog odeljenja za odrasle.

“Odrastanje 70-tih i 80-tih godina bilo je odrastanje u vremenu kada je sistem vrednosti postojao, kakav god da je bio. Odrastanje u vremenu kada su se obrazovanje i kultura poštovali, kada materijalno nije bilo sinonim za naš uspeh i direktna proporcija naše vrednosti. U OŠ “P. P.  Njegoš” i Gimnaziji “Žarko Zrenjanin” kriterijumi su bili oštri, ali pravični. Učitelji, nastavnici i profesori su bili ljudi od autoriteta i od malena smo učeni društvenoj hijerarhiji i odgovornosti”, seća se Milorad Bijelović.

Upravo to smatra i razlogom svog kasnijeg profesionalnog uspeha, mnogih priznanja, među kojima izdvaja Oktobarsku nagradu opštine Vrbas. Ova je nagrada za njega drugačija i veća jer nije nagrada za postignuće, nego nagrada za ponašanje. Nagrada za ponašanje prema bolesnima, nemoćnima, potcenjenima i siromašnima.

“Oktobarska nagrada za mene je najveća i najvažnija, jer vrednuje važnije stvari od profesionalne kompetencije. Nije u životu sve u koristi, iako je društveni trend “koliko imaš, toliko vrediš”. Treba ujutru stati pred ogledalo i reći sebi da li osoba koju vidite vredi. Samopoštovanje je teže postići nego poštovanje drugih, zato što mi intimno u sebi znamo šta radimo, da li je naše delovanje iskreno ili proračunato. I baš prošle godine kada sam bio u dubokoj ličnoj krizi, kada sam počeo sebi da postavljam pitanje smisla, došla je Oktobarska nagrada. Lek za rane, pokazatelj da treba da nastavim istim putem”, priča naš sagovornik.

Krize, osećaj bespomoćnosti, pa i očaja, javljaju se i prilikom gubtka pacijenta, naročito kada se radi o hirurškim komplikacijama. “Teško je podneti tu količinu patnje koju gledamo svaki dan, pa još ako je ta patnja nastala ili je pogoršana našim delovanjem, onda zaista prevladava osećaj očaja. Ipak, veličina je ne u tome da se ne padne, nego je veličina biti u stanju da se ponovo ustane. Stotinama ljudi i sutra treba pomoć i lečenje”, opisuje dr Bijelović, dodajući da je hirurgu lako i da se zanese, da se oseti u ulozi Boga, jer odlučuje o životu… Opširniji tekst u poslednjem izdanju “Bačka Pressa”.