Intervju: Aleksandar Gatalica

Aleksandar Gatalica, poznati srpski pisac i književnik, autor romana “Veliki rat”, najčitanijeg u 21. veku

Vreme cirkusa, čuda i zamajavanja koje i dalje živimo

 

O novom romanu “Sonata za lošeg čoveka”, pisac kaže … pomislio sam da treba da zavirim u današnje vreme. Nije to bilo lako, jer ono još traje i teško se otud upućuje u roman. Ali, promenio sam ugao gledanja na to vreme – nevreme, čitavog ga sabio u lik jednog junaka, gospodina Petrovića, i načinio osnovicu za romaneskni pogled na vreme cirkusa, čuda i zamajavanja koje i dalje živimo.

 

Kada se sa Vama razgovara imam utisak da se mora krenuti od “Velikog rata”, romana, koji je pobrao sve ugledne književne nagrade “Meša Selimović”, NIN, ali je bio i nominovan i za međunarodnu književnu nagradu IMPAC Dablin. Kako procenujete značaj tog romana za srpsku književnost?
aleksandar_gatalica_1Pisac nije najpozvaniji da određuje značaj svog dela za noviju književnost, već to treba da učine čitaoci i kritika. Čitaoci su kazali, da spomenem samo podatke koji su proverljivi, da je ovo najčitaniji roman u 21. veku i svakako roman o kojem se najviše govorilo od svih dobitnika NIN-ove nagrade posle “Sitničarnice kod Srećne ruke” Gorana Petrovića. Svakako da “Veliki rat” nije jedini roman o kojem se govorilo i pisalo, ali broj kritika koje je dobio u Srbiji i inostranstvu, recimo, prevazilazi broj kritika za sve moje dosadašnje knjige zajedno. To su svakako podaci koji pisca čine srećnim, jer mu pokazuju da njegov trud nije bio uzaludan.
Da li je roman „Veliki rat“ pokazao da imamo i čitalačku publiku za kvalitetnu i dobru književnost i čime je osvojio i strance?
Odgovor na ovo pitanje direktan je nastavak onog na prethodno. Da, čitanje “Velikog rata” pokazalo je da imamo čitalačku publiku. Ne samo za romane s jednostavnom radnjom i prostim emocijama, već za štivo sa razgranatom fabulom i vrlo nijansiranim osećanjima. Ovo je vrlo, vrlo ohrabrujuće, kad imate u vidu da se iz Srbije i dalje iseli 15.000 obrazovanih ljudi godišnje, a to su, treba pretpostaviti, sve oni koji bi mogli biti i neka buduća čitalačka publika. Čitaoci se stvaraju i neguju dugim čitanjem i tu smo svi mi pisci na istom zadatku, počev od onih sjajnih koji pišu za decu, do onih koji dobijaju najveće književne nagrade. Čini se da urpkos tome što imamo društvo koje i dalje ima neku manu te se toliki još iseljavaju, imamo pojedince koje treba nagrađivati novim dobrim knjigama.

Nije teško doći do srca čitalaca – jer svi su oni na svim jezicima isti: traže dobru knjigu

Vaši romani i novele, inače, su prevedeni na desetak evropskih jezika, što znači da dobra književnost uvek može da pronađe put?
Kako pronaći put do čitalaca na stranim jezicima, nije lako kazati. Kad ste na svom maternjem jeziku, vi ste središnji događaj, vi ste pisac koji bi trebalo da se čuva i pazi; kad dolazite na drugo tržište kao prevedeni pisac, vi ulazite u trku kao nepodržan autor. Nije tako teško doći do srca čitalaca, jer svi su oni na svim jezicima isti: traže dobru knjigu, već je mnogo teže kako da oni opaze vašu knjigu. U Francuskoj, gde je “Veliki rat” preveden dobio sam desetine odista sjajnih kritika, toliko dobrih da su poznavaoci tamošnjih prilika kazali da se tako nije pisalo o nekoj srpskoj knjizi još od “Grobnice za Borisa Davidoviča” i “Hazarskog rečnika”, ali izdavač tek treba da mi pošalje broj prodatih primeraka za ovu godinu, kada ću videti do kog broja čitalaca sam zapravo stigao.

Pisac komad svoje ljudskosti daje na poklon čitaocima

Kako dobra knjiga može da nađe put u ovim našim vremenima u kojima je dominantna politika, mediji su kažu strogo kontrolisani i zaduženi osim za politiku za zabavni život građana?
Mislim da ni politika ni mediji s tim nemaju ništa. Čitanje je privatna stvar. Pisac komad svoje ljudskosti daje na poklon čitaocima koji, čitajući knjigu, pronalaze ljudskost u sebi. U aleksandar_gatalica_2tom procesu nema ometajućih faktora za svakog ko je pronašao sebe u čitanju. Druga je priča što bi Srbija mogla da ima deset puta više čitalaca da nam je obrazovanje bolje. Nije lako stići do saznanja da se nešto divno nalazi u knjigama, nešto što može čoveka obogaćivati tokom čitavog života. Izuzetno je važna u tome uloga škola, biblioteka, pa i samih medija. Ali kad se jednom čitalac pronađe, onda mu više ne treba ništa osim novih i novih dobrih knjiga.
Vaša najnovija knjiga “Sonata za lošeg čoveka”, em je intrigantna po naslovu, mnogo drugačija od “Velikog rata”, a i bavi se dobom čiji smo bili savremenici. I čini se da to doba i danas traje?
Da, novi roman sasvim je drukčiji od prethodnog. Tako treba da bude sa svakom novom knjigom. Ne treba se koristiti starom slavom, a nastavke mahom pišu samo petparački pisci. Zato sam pomislio da treba da zavirim u današnje vreme. Nije to bilo lako, jer ono još traje i teško se otud upućuje u roman. Ali, promenio sam ugao gledanja na to vreme- nevreme, čitavog ga sabio u lik jednog junaka, gospodina Petrovića, i načinio osnovicu za romaneskni pogled na vreme cirkusa, čuda i zamajavanja koje i dalje živimo.
Pisac koji je obeležio našu mladost  bio je Danilo Kiš, tako ste i govorili na vrbaskoj svečanosti posvećenoj Danu biblioteke koje nosi ime ovog našeg i evropskog pisca.  Da li ge je ili nije zaboravilo naše društvo, a možda i neki književni krugovi?
Recepcija pisca nakon njegove smrti dvosmeran je proces: s jedne strane na dugovečnost pamćenja utiče kvalitet dela, s druge strane svi oni koji su pisca nadživeli, a imaju neki lični ili životni interes da njegovo delo osporavaju, činiće to do kraja svojih života i otežavati recepciju. Računa se da tek nakon 50 godina od smrti pisca, na trajnost pamćenja njegovog dela utiču samo knjige koje je napisao. Kiš je, kako znamo, umro 1989. i kako je prošlo tek nešto više od 25 godina od njegove smrti, treba se strpeti pa videti kuda idu njegove knjige kroz još možda desetak ili dvadeset godina. Moje je uverenje da će one naći trajno mesto u našoj književnosti, iako ne onakvo kakvo nam se činilo na dan Kišove smrti.

Za Vrbas vezuju samo sentimentalna sećanja

S obzirom da sam pomenula Vrbas, tada ste rekli da Vas mnogo toga veže za ovaj grad. Kakva su Vaša sećanja na ovaj grad ?
Vrbas je rodno mesto majčine familije i ja sam kao dete dolazio svakog leta da tu provedem po mesec pa i više dana. Imam i dalje mnogo rođaka u Vrbasu: četvoricu braće i jednu sestru sa njihovim porodicama, tako da me za ovo mesto vezuju samo sentimentalna sećanja, pa bih čak mogao kazati da sam, kada sam se u februaru po prvi put vratio u Vrbas kao pisac, imao utisak kao da sam Manov Tonio Kreger koji se vratio u grad L. I zaista je bilo tako. Moja majka odavno je pokojna, i niko od njenih školskih drugova nije me dočekao, jer ako je neko i živ, on sada ima preko osamdeset godina.

Do poslednjeg daha ću verovati u umetnost

Vi ste pisac, nije Vam strana ni drama, prevodilac ste, istovremeno i muzički kritičar. Sve lepe umetnosti u jednom, koliko su prijemčive za današnji svet u kojem živimo?
Nepokolebljivo ću do poslednjeg daha i dana verovati u umetnost. Ona je jedina ljudska aktivnost koja se obraća našim emocijama, a emocije nas, znano je, razlikuju od životinja. Zato umetnost, siguran sam, neće umreti. Transformisaće se: iz papirnog u digitalni oblik, iz digitalnog u ko zna koji, ali će suština razmene čoveštva ostati.
Rekli ste u Vrbasu da je književnost odredila ljudski rod,a gde je danas srpska književnost?
Ona je jedan od najvitalnijih segmenata društva. Ponosan sam, stoga, što sam srpski pisac. Mislim da Kiš, Pekić, Andrić, Selimović imaju u koga da gledaju danas, a mislim da i oni žive zato što se u Srbiji i dalje na specifično ozbiljan način shvata pisanje i književnost sama. Vidim kako ovaj vid „ambiciozne književnosti“ sve više ustupa mesto lakom štivu, ne samo kod nas, ali vidim i kako se rađaju nove generacije ambicioznih pisaca, pa će valjda i moja generacija imati od koga da živi u budućnosti.
A gde je srpska kultura i koji status ima u ovom društvu ?
Ona je usko povezana sa obrazovanjem. Obrazovanje nam je na katastrofalnom nivou, pa ni kultura ne može biti mnogo više. Nemojmo pričati o lepoti i umetnosti, dok ne obrazujemo publiku koja voli lepo. Danas iz škola izlaze učenici koje niko nije stigao da vaspita, a država to kao da ne primećuje i dopušta da imamo sve nastavlja da bude tako.

(foto Dušan Stojančević)