Intervju: Dinko Gruhonjić

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Upravo su lokalni mediji najčitaniji

…U razvijenijim državama upravo su lokalni mediji najčitaniji, najslušaniji i najgledaniji. A vama svaka čast na inicijativi da pokrenete novine i kamo sreće da imamo više takvih primera u Vojvodini i Srbiji”, kaže Gruhonjić.

 

Gde su danas mediji nakon privatizacije?
To je pitanje na koje još uvek niko nema odgovor, s obzirom na činjenicu da zakoni nisu dosledno sprovedeni. Neki mediji su se ugasili, a neki su trebalo da se ugase ali nisu. Najočitiji primer je bivša državna agencija Tanjug, koja je trebalo da prestane s radom početkom novembra prošle godine a još uvek emituje vesti. Mislim da će se ovaj pravni vakuum nastaviti sve do izbora a mediji poput Tanjuga će do tada nastaviti da budu propagandne mašine vlasti. Ostale medije su pokupovali uglavnom tajkuni bliski vladajućim strankama. A bilo bi dobro da se ispita i čijim novcem su kupljeni ti mediji: da li privatnim ili, kao što postoje sumnje, državnim.
dinko_gruhonjicLokalne sredine, pa i regioni ostali su bez medija, u Vojvodini nacionalne zajednice bez prava na informisanje na maternjem jeziku, ako ne računamo RTV, za koji i nisu prijemčive sve teme lokalnog karaktera. Šta je rešenje?
Nažalost, tako je. Rešenje je trebalo tražiti ranije, ali očito da i sama rukovodstva većine tih medija, kao i zaposleni u njima, nisu verovali da će do vlasničke transformacije na kraju doći i da će oni koji ne pronađu vlasnika morati da se ugase. Vlasti u Srbiji su takođe bile saučesncii u tom procesu propadanja medija, naročito zbog toga što nisu želele da ohrabre novinare i zaposlene u medijima da otkupe svoje medije. To je logično, jer vlasti su svesne da nad medijima čiji su vlasnici novinari nikako ne bi mogli da sprovode cenzuru i pritiske, kako su navikli da čine. Mislim da je jedno od boljih rešenja osnivanje medija civilnog sektora, koje bi osnovali sami novinari. To je model koji pruža razne povlastice i ohrabrujemo kolege da porazmisle o tome.
Šta su privatizacijom dobili novinari, a šta građani?
Nažalost, s obzirom da u ovom momentu možemo da kažemo da je država izigrala zakone koje je donela, možemo reći da smo, umesto konačno uređenog medijskog tržišta, dobili novu vrstu haosa u kojoj se ne zna ko pije, ali se zna ko plaća – građani! Novinari su u pojedinim sredinama dobili navodno nove gazde medija, ali ih upravo ti novi „nezavisni“ biznismeni teraju da potpišu pristupnicu za SNS ukoliko žele da zadrže radno mesto.
Da li na javnoj sceni imamo medijski mrak?
Plašim se da imamo nešto još gore od toga: imamo medijsko đubrište i gotovo potpunu devastaciju novinarske profesije. Mi živimo u državi u kojoj njen premijer, kada ima nešto važno da saopšti građanima, to čini preko Pinka i Informera. Ne moram trošiti argumente da bih objasnio da na Pinku i u Informeru nema novinarstva, već isključivo vulgarne poltronske propagande. Nažalost, tabloidizacija je pojava koja traje već dvadesetak godina i sve više je medija koji podležu tome. Samim tim je logično da građani više ne veruju novinarima i da nas smatraju lažovima. To je zato što se u našu profesiju ubacila raznorazna fukara i šljam. Oni nisu novinari, ali je problem kako to objasniti građanima, koji ni sami nisu baš preterano medijski pismeni. Kako objasniti građanima da je reč o namernoj devastaciji novinarstva kao korektiva svake vlasti? Isti je slučaj i sa pravosuđem, koje je potpuno urušeno zahvaljujući odnosu izvršne vlasti prema toj – trebalo bi – nezavisnoj grani vlasti. Pogledajte zatim kakav je odnos vlasti prema nezavisnim institucijama, poput Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja… Sve što iole kritikuje vlast, biva odmah okačeno na stub srama i provučeno kroz blato. A, znate, to se zove razaranje institucija i predstavlja pokušaj da se uspostavi autoritarni sistem vlasti. Ipak, verujem da su ta vremena prošla i da će svako ko to pokušava, na kraju postati žrtva sopstvenih pokušaja.
Kada je u pitanju cenzura da li je ima , a da ne govorimo samo o autocenzuri, i kako je dokazati?
Priča o dokazivanju cenzure je jedna najobičnija podvala od strane vlasti! Pa dokazali smo to nebrojeno puta, ne samo mi kao novinarska udruženja, pogledajte uostalom izveštaje Saveta za borbu protiv korupcije o stanju u medijima u Srbiji. Vlast namerno banalizuje priču o cenzuri, svodeći je na „staromodni“ model staljinističke cenzure. Naravno da niko od uzurpatora vlasti nije tolika budala da primenjuje takav vid cenzure. Stvar je vrlo prosta: nema i ne može biti reči o slobodi medija u uslovima nametnutog ekonomskog ropstva. I to se zove cenzura, ili autocenzura, nazovite je kako god hoćete.
Perspektive štampanih u odnosu na elektronske medije, na internet, društvene mreže…?
To je pitanje za milion dolara, i to je globalni a ne lokalni problem! Da znam održivi poslovni model za štampane medije, kao i za sve ostale tradicionalne medije, sigurno bih već dobio Nobelovu nagradu i bio bih bogat čovek. Zbog interneta ili zahvaljujući internetu, stvari se munjevito menjaju, zahtevaju neprestano obrazovanje. Ono što je sasvim izvesno je da su svi mediji koji ne žele da shvate da odavno živimo u vremenu multimedija – osuđeni na propast. Dakle, možda će štampa uspeti da preživi, ali samo i isključivo ako bude koristila sve prednosti interneta.
Položaj profesije – novinarstva u svetu moćnih PR službi i agencija koji su u medijima sve prisutniji sa svojim „friziranim“ informacijama. Da li u tom odnosu novinarstvo gubi bitku?
I to je globalni problem, koji je u državama poput Srbije samo očigledniji nego u nekim uređenijim demokratskim državama. Rekao bih da se dešava jedan – na prvi pogled – paradoks: dolazi do razdvajanja medija i novinarstva, odnosno u medijima je sve manje novinarskih sadržaja a sve je više propagande, spina, prikrivenog oglašavanja… Novinarstvo je globalno u krizi i ono mora za sebe da traži nove prostore. Mislim da internet u tom smislu takođe može da pomogne, a i tu mi se čini da su mediji civilnog sektora jedno od rešenja. Uostalom, pogledajte današnju medijsku scenu u Srbiji: gotovo svi mejnstrim mediji su kapitulirali pred PR i marketinškim agencijama, gotovo jedini kritički glas čuje se na internetu, a sve te platforme su osnovale nevladine organizacije. Dakle, mediji civilnog sektora, koji se baziraju na projektnom finansiranju, po mogućnosti bez državnog novca, maltene su jedini novinarski glas u današnjoj Srbiji.
Da li se ovde gubi ili nestaje uloga novinara i medija koja je itekako značajna za razvoj svakog demokratskog društva?
Da, i ne samo ovde. A ako se novinarstvo gura na društvene margine, onda možemo reći da se i demokratija gura na margine. Globalno se stvara klima koja ne pogoduje pluralizmu mišljenja i to može da ima nesagledive posledice i može da stvori uslove za širenje autoritarnih, nedemokratskih, esktremističkih i militarističkih ideja širom sveta. Opet ponavljam: u Srbiji se takvi trendovi odavno jasno vide.
Materijalni položaj novinara nikada nije bio na zavidnom nivou, a sada je ugrožen više nego ikada, kako ga poboljšati?
Novinarstvo i mediji su deo jednog društva i ne mogu biti ni mnogo bolji ni mnogo lošiji od njega. Nažalost, mi živimo u vremenu kada proletarijat više ne postoji, već ga je – opet globalno, a u zemljama poput Srbije i više nego očigledno – zamenio prekarijat. To znači da više ne postoje nikakvi „sigurni poslovi“, već svi živimo na nekim povremenim, oročenim ugovorima. Novinari su manje ili više potpuno nezaštićeni jer u Srbiji, iako ih zvanično ima, suštinski ne postoje novinarski sindikati. Mislim da je jačanje sindikata nužan preduslov da borba za elementarna novinarska socijalna i radna prava započne.
Dostupnost informacijama, dostupnost adekvatnim sagovornicima, čini se nikada nije bio teži zadatak novinara nego danas?
Što se dostupnosti informacijama od javnog značaja tiče, rekao bih da tu imamo pomake, pre svega zahvaljujući Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije od javnog značaja. Mislim da su i građani i novinari u Povereniku odavno prepoznali saveznika i da se – malo po malo – navikavaju na demokratsko shvatanje da su ljudi koji su imenovani ili zaposleni u državnoj, pokrajinskoj ili opštinskim upravama, dužni da polažu račune nama, a ne mi njima. S obzirom da je tradicija naše demokratije, kakve-takve, veoma kratka, moramo se naviknuti na činjenicu da se demokratija uči i da se ništa ne dešava preko noći. Što se adekvatnih sagovornika tiče, problem je u tome što većina novinara u Srbiji zapravo gaji takozvano izjavno novinarstvo. Odnosno, oni pokorno slede političare i poturaju im mikrofone pod nos, a potom bukvalno prenose ono što su ovi rekli, bez ikakvog kritičkog otklona. Umesto da se političari plaše nas, stvari su otišle u suprotnom pravcu i većina novinara se plaši političara. To je i razlog zašto ono malo novinara, koji se bave istraživačkim ili analitičkim temama, ne mogu da nađu adekvatne sagovornike, jer političari i tajkuni ne žele da se izlažu takvom riziku.
Uloga i značaj lokalnih medija? Kako da opstanu i ostanu?
Opet ću ponoviti ono što sam već rekao: da zaposleni uče da pišu projekte, da se javljaju na različite konkurse, i to ne samo u Srbiji, i da na taj način obezbede nezavisne izvore finansiranja. To je osnovni preduslov za opstanak bilo kojih medija koji žele da se bave novinarstvom, ne samo lokalnih. Potpuno sam uveren da je, čak i u Srbiji, moguće napraviti takve medije, a naročito na lokalu. Lokalne teme su potpuno marginalizovane spram ovih “velikih”, nacionalnih. A svi mi živimo na nekim lokalima i ako mene lično pitate, jako sam tužan što u Novom Sadu ne postoji nijedan pravi lokalni medij, koji bi me obaveštavao o problemima sredine u kojoj živim, od komunalnih, do ekonomsko-političkih. A paradoks je što ne postoji, jer su u razvijenijim državama upravo lokalni mediji najčitaniji, najslušaniji i najgledaniji. A vama svaka čast na inicijativi da pokrenete novine i kamo sreće da imamo više takvih primera u Vojvodini i Srbiji.