Intervju: Vida Ognjenović

Vida Ognjenović poznata srpska književnica, rediteljka i diplomata govori o savremenoj književnoj sceni i položaju kulture u Srbiji

Vlast gleda foteljaško politička posla, gde kultura dođe kao neki ćorav posao

“Za kulturu se odvajaju neke pare, ali je odnos prema njoj pogrešan, jer budžet je nedovoljan ni za održavanje a kamoli za neophodan razvoj kulture“, kaže Vida Ognjenović.

Završetak 60. Medjunarodnog beogradskog Sajma knjiga, koji je održan (od 25.10. do 1.11.) bio je povod za razgovor sa Vidom Ognjenović, književnicom, pozorišnom rediteljkom i predsednicom Srpskog PEN centra. U intrevjuu Vida Ognjenović govori o sajamskoj ponudi, o položaju knjige, krizi izdavaštva, savrmenoj književnoj sceni i položaju srpske kulture.

  • Ove godine počasni gost Sajma je bila Rusija,a u centru pažnje počasnog gosta bilo je pravoslavlje,a ne savremena književna scena.Kako to komentarišete?
    Čudno mi je to zvučalo, stvarno. Sajam je posvećen knjizi iz svih oblasti, ali ponajpre književnosti koja mora sve više da se bori protiv zabavne igrarije i interneta. Zato ne mogu da razumem zašto je jedna književna velesila kao Rusija, svoj nastup sloganom ograničila na samo jednu i to religijsku temu, a tek kao uzgred izložila i poneku knjigu svojih savremenih pisaca koji su kod nas prevedeni i čitani. Zemlja u kojoj su čitaoci u najopakijim diktaturama tajno učili napamet zabranjene pesme i tekstove progonjenih pisaca i tako ih od usta do usta prenosili izvan gvozdene zavese i sačuvali do pada Berlinskog zida, sad kao da nema poverenja u svoje pisce. To je malo čudno. Ali šta da se radi, gost je gost, on odlučuje kako će da se predstavi.
  • Na Sajmu knjiga poslednjih godina promoviše se sve više i treš literatura, koliko su i kako u tome dobre knjige primetne?
    Primetne su i to na pravi način. Ta laka, brzopotezna literarna priča, začinjena erotskim i drugim razgolićenjima, to je literatura za čekaonice, plaže i duge vožnje bez društva. Svet je prepun takvih, medjusobno vrlo sličnih knjiga, na velikim jezicima i u milionskim tiražima. Jeste, za njih se otimaju čitaoci, ali bez obzira na to , nisu one tolika pretnja ozbiljnoj knjizi koliko se čini. Naprotiv, dobra knjiga se traži, nalazi, čuva i pročitava detaljno, a često i više puta. vida_inter_1Nasledjuje se kao vredna stvar. Dobra knjiga i dobar čitalac su važno dvojstvo zasnovano na medjusobnom poverenju i uticaju. A za ove šarene, lumpen romane, pune papirnate sreće i nesreće, i slatko-gorke priče garnirane sa pomalo kažnjive grubosti tek da se pokaže surovost života, čitalac zna da je to sve trošno i potrošno. On to čita da mu prodje vreme, jer zna da su te knjige tu da razdragaju i da stvore dobro raspoloženje, baš kao i zabavna muzika. Te knjige čitaoci ostavljaju na sedištima vozova, autobusa i aviona, ili ih poklanjaju recepcionerima motela i svratišta.Nije taj šareniš opasnost za dobru knjigu, već za ukus čitaoca, a to je već pitanje obrazovanja. Škola treba time da se bavi.
  • Šta izdvajate i preporučujete iz sajamskog obilja?
    E, sad, ko bi sad sve nabrojao. Odmah da kažem da preporučujem nove pesničke knjige, Ane Ristović (Čistina ), Duška Novakovića (Čemu vika, izabrane i nove pesme) i mnoge druge. Da sam našla novu knjigu pesnika Miroslava Aleksića, kupila bih je i na dušak bih je pročitala. Ali nisam je našla, a tražila sam je. Ne znam šta čeka, što ne objavljuje što je pripremio. Inače pozdravljam izdavačke kuće koje objavljuju poeziju (Povelja, Arhipelag i druge). Preporučujem knjigu eseja istoričara Erika Hobzbauma: Kraj kulture, (Arhipelag)kao i eseje Dragoljuba Mićunovića: Tomas Pejn i drugi eseji (Arhipelag), zatim iskričavu i neobičnu knjigu Aleksandra Genisa: Časovi čitanja ili Kamasutra zaljubljenika u čitanje(Geopoetika). Onda jednu istoriografsku knjigu, mladog istoričara Mihaila St. Popovića: Mara Branković (Akademska knjiga). Upravo sam počela da čitam tu vrhunski istraženu i dokumentovanu biografiju kćeri Despota Djurdja Brankovića i udovice Sultana Murata, žene koja je obeležila svoje vreme.
  • Da li smo još uvek narod koji čita i drži do svog kulturnog identiteta?
    Mislim da jesmo i tome se radujem. Blizu dvesta hiljada posetilaca Sajma je brojka koja ohrabruje. Neka su polovina njih čitaoci opšte prakse, a četvrtina deca i snobovi, a recimo druga četvrtina nek su pravi i posvećeni, pa nemamo prava da se žalimo. Spadam u one koji drže da je i jedan pravi gledalac u sali publika, i nikad nisam smatrala da prepuno gledalište znači da je u pitanju uspešna predstava. To isto važi i za knjigu. Hiljade čitalaca je ne čine boljom, već popularnijom, a razlozi za to mogu biti najrazličitije prirode. Nekad se pogodi da su oni književni, ali retko, što opet potvrdjuje činjenicu da je dobra knjiga retkost, a ne masovni odlivak.
    Napisali ste brojne pripovetke i romane,neke ste posvetili Sremskim Karlovcima, reklo bi se zaboravljenom mestu srpske duhovnosti i kulture?
    Ne bih rekla da su Karlovci zaboravljeni. Tamo se održava i čuveni pesnički festival Brankovo kolo, a ima i drugih dogadjaja. No, naravno, mogao je taj grad na divnom mestu izmedju pitomog Stražilova i Dunava da bude daleko više kulturni centar. Mogao je biti Univerzitetski gradić, naš Kembridž. Crnjanski je izabrao Stražilovo za svoj poetski zavičaj, a ne znam da li u Karlovcima ima ulicu. Nadam se da ima.
  • Kako komentarišete savremenu srpsku književnu scenu ?
    Kako nam je, još smo i dobri, to je moj komentar. Mi se uzdamo u državu, a država ko država, ima uvek preča posla. Dok knjiiževnost dodje na red, novac je potrošen, dabome, na ta preča posla. Sponzori se ponašaju po onoj kafanskoj ko plaća muziku, taj naručuje i melodiju. I tako to ide. Onda se zbog toga što delfi_zivi_primeri_vida_ognjenovicnama piscima nije dobro, okrivljujemo medjusobno, umesto da udružimo snage i da delujemo kao nezaobilazna stavka u društvu. Ovako se našim svadjama zabavljaju oni zbog kojih se u stvari svadjamo. I šta da kažem, izdavaštvo je u velikoj krizi, kao uostalom u celom svetu. Knjižare se zatvaraju, mnogi gradovi u Srbiji uopšte i nemaju knjižaru, već se ove zabavne knjige prodaju u parfimerijama i sitničarnicama, a dobre nigde. Pojavljuju se elektronska izdanja, ali se još uvek smatraju surogatom za knjigu. Pa ipak, kad na jedno književno veče na Dunavskom brodu dodje sto ljudi,smatram da “nije sve loše, dobra je knjiga,” da se poslužim sajamskim sloganom izdavačke kuće Arhipelag. Ma ne, stvarno, dok još ima nekoliko hrabrih i poštenih izdavača koji objavljuju knjige za koje se opredeljuju isključivo književnim merilima, ne treba se predavati. Nije moguće da to bude uzalud…
  • Napisali ste esej „Odbrana poezije“, da li je ona danas pomalo skrajnuta i zaboravljena u svetu čitalačke publike?
    Jeste, nažalost i uopšte se ne tešim činjenicom da je tako i u većim kulturama. Jedan moj prijatelj smatra da poeziju ubija kapitalizam, pošto ona prvo ne donosi profit i ne uči kako se do njega dolazi, a zatim nije dovoljno glasna i bestidna da privuče pažnju. Možda je i tako, samo mislim da je poezija najpre žrtva površnosti i brzine, Edgar Alan Po je živeo u surovijem obliku kapitalizma, pa je njegov „Gavran“ preživeo do naših dana. Naše vreme je doba brzine i infomacije u kratkim rezovima. Pesma medjutim traži posebnu čitalačku pažnju, jer je puna izdvojenih pojedinosti, zamagljenih detalja do kojih se može doći samo tim naročito izabranim i nadjenim sažimanjem u stih. Zato poezija mora da se kalemi na čovekova čula još od detinjstva, od prvih slova i pojmova. Žao mi je ljudi koji ne čitaju i ne razumeju poeziju. I ne slute da su u njoj koreni mnogih ushićenja i dobrih otkrića, ali to treba naučiti. Odbrana poezije je mnogo puta ponavljan naslov, pa sam ga i ja posudila da kažem da se poezija i doživljava i brani samo čitanjem.
  • Osim što ste pišete prozu i eseje, vi ste i dramska spisateljica i rediteljka,da li nam u pozorištu sve više dominira politika ,a na filmu teške teme i negativna energija?
    Tako nam to izgleda jer se tim provokativnim predstavama na političke teme mediji najviše bave, pa nam se čini da drugačijih predstava i nema. Nije tako. Film nam jeste malo opterećem atrakcijom zla, rekla bih, ali takvo nam je ovo nesretno vreme nekakvih previranja i tranzicione histerije, što nas je sve unezverilo i izludelo. Ne možete otvoriti novine, a da vas već sa naslovne strane ne gadja spisak zverskih ubistava, silovanja, pedofilskih divljanja. Deca idu u školu u pratnji ili roditelja, ili za to iznajmljenih lica, često naoružanih. Dolaze u školu koju čuva policija. Porodica puca po svim humanim šavovima.Kako izbeći te teme kad se one u jezivim živim primerima same nameću.Verujem da je toga bilo i ranije, za te devijacije ne postoji ni individualni, ni društveni imunitet, no sad su čini se učestalije te morbidne pojave. Filmovi ukazuju na to. Pozivaju društvo da otvori oči, da vlast nadje načina da se s tim bori, a ne da gusla neke političke popevke koje zvuče kao dodolsko prizivanje kiše i taman toliko i pomažu.
    Da li su danas pisci, umetnici, samo nemi svedoci vremena u kojem vešto pronalaze svoje „kutke“, umetničke sfere,u kojima se sklanjaju od nevremena?
    Ne, naprotiv, mnogo je više onih koji viču, pišu, ukazuju, protive se. Pogledajte šta u pozorištu rade recimo Kokan Mladenović, odlični Andraš Urban, Frljić , Dino Mustafić, Milena Marković, Dušan Kovačević i toliki drugi. Tako isto i pisci koji ne pristaju da se razbije ogledalo kad se u njemu vidi ružno lice, već kritikuju, prozivaju… Pa iako nemaju više ono mesto u društvu koje su nekad imali kad se kritička reč zabranjivala, ali je uzimana ozbiljno, ne daju se, niti posustaju u kritici i otporu.
  • Kakvo mesto danas u našem društvu ima kultura?
    Bilo bi možda prejako ako bismo rekli da kultura nema nikakvo mesto ili da se njome niko ne bavi. Nije sasvim tako. Za kulturu se odvajaju neke pare, ali je odnos prema njoj pogrešan, jer je budžet nedovoljan ni za održavanje a kamo li za neophodni razvoj kulture. Vlast uglavnom gleda svoja foteljaško politička posla, gde kultura dodje kao neki ćorav posao. Naime kultura se ovde ne smatra obaveznom društvenom i individualnom nadgradnjom, već gutačem državnih delfi_preljubnici_vida_ognjenovicpara koje bi se mogle i bolje upotrebiti. A gde to na primer, da nam nije zdravstvo u boljoj situaciji, ili prosveta? Pa šta nam je u boljoj situaciji ? E, to ne znam. Valjda farme i parovi, ili već kako se zovu ta naša neandertalna tv zaglupljivanja.
    Dobili ste brojne nagrade i priznanja šta one znače umetniku da li su više podsticaj za angažovano ili konformističko stvaralaštvo?
    Nagrade su dobar običaj. Umetnik ih rado prima, jer ga one ohrabruju, one su izvesna podrška. Sama činjenica da ga neki žiri izdvaja iz grupe godi, malo guši sumnje i hrani sujetu. Mislim da je to što ponekad kao laureti recitujemo tu mantru da nagrada obavezuje, jeste nasledna fraza. Ne verujem da je to osećanje tako visokoparno i mudro. Čovek se dobro oseća, raduje se, lepo je biti nagradjen…I to je sve…
  • Dogodilo se da od Vas zatražimo ovaj intervju baš kada se u Vrbasu, Bačkoj obeležava 70. godina od kolonizacije Crnogoraca u Vojvodinu. Tako su i Vaši došli u Vrbas gde ste proveli detinjistvo. Kakva su Vaša sećanja na ovaj kraj?
    Moji roditelji nisu došli kad i ja, jer su moje sestre još bile male, jedna tek odojče, pa sam ja poslata sa bakom i ujacima kao neka vrsta izvidnice. Ne, šalim se, zaista sam došla bez roditelja, pa su u školi jedno vreme mislili da sam ratno siroče, dok nisam počela da se bijem i svadjam zbog toga. U stvari moji se roditelji nikad nisu doselili u Vojvodinu, jer su posle nastale neke druge prilike, ili da kažem neprilike, Goli Otok i takve stvari. Inače, divno sam detinjstvo imala ovde, mada se to po današnjim kriterijumima to ne bi tako shvatalo. Nismo imali igračaka, niti slatkiša, ni neke sofisticirane razonode. Ali tu je bio nezagadjen kanal, gde sam naučila da plivam u najranijem detinjstvu, i najsladji beli dudovi na svetu. Igračke smo sami izmišljali, jednom nedeljno išli u bioskop, a taj bioskop je bio pravi raj za moje pojmove. Izborila sam se kod svojih da gledam svaki film, pa sam drugaricama koje to nisu mogle, prepričavala filmove, sve sa glumom i dijalogom, koje sam pamtila iako nisu bili na srpskom. Išla sam, kao i ostali, na nebrojeno mnogo sekcija: horsku, recitatorsku, literarnu, ritmičku, folklornu, parternu gimnastiku…Šta da vam kažem, pošto sam rasla u kući u kojoj sem mene nije bilo dece, bežala sam u školu i sekcije, samo da nisam sa odraslima. Igrala sam pticu prepelicu u komadu Berba pogača, ne sećam se ko je to napisao, ali znam da je režirala učiteljica Jelena Erleman, i da me stalno grdila, pošto nisam mogla da se skrasim iza scene dok ne dodje moj izlazak, pa sam dva puta izašla kad mi nije bio red… Verovatno me zbog toga nije uzela za Crvenkapu, što sam otpatila kao životni neuspeh, ali zato je devojčica koja je igrala tu ulogu brzala kao da govori razbrajalice, pa se učiteljica ljutila. Tu sam sa nepunih osam godina postala članica Biblioteke i do osmog razreda pročitala barem četvrtinu knjiškog fonda kako se to danas zvanično kaže. Naravno knjige i koje su bile i koje nisu bile za mene. Dobra Bibliotekarka Nevenka Popin rekla je jednom svojoj pomoćnici koja mi nije dala Braću Karamazove: Ma pusti je, nek čita, pa šta razume nek razume, al vidiš kakva je, neće ta prestati da traži…I nisam…
    Pročitala sam negde da ste bili dobitnik i ugledne Književne nagrade „Karolj Sirmaji“, ove godine nagrada će se dodeliti u Vrbasu jubilarno 40. put za redom.
  • Šta Vam to govori o kraju za koji ste pretpostavljam i danas vezani ?
    Da. dobila sam mnogo nagrada, ali “Karolj Sirmai” mi spada u draže. Čitala sam priče tog ravničarskog pripovedača i davnog sugradjanina, bile su mi zanimljive, osećam s njim neku skoro srodnost po tematici. Kad sam dobila nagradu, napisala sam pismo njegovom sinu koji živi i radi u Nemačkoj i koji je tada finansirao nagradu ( ne znam kako je to danas) da mu zahvalim i on mi je odgovorio na srpskom, kog se još sećao, iako je bio dečak kad se iselio. U Vrbasu se dodeljuju tri nagrade, “Karolj Sirmai”, “Vitalova nagrada „i pesnička nagrada na „Festivalu mladih pesnika“.Cenim taj odnos prema kulturi. To od Vrbasa koji se tek pretvarao od razvijenog sela u gradić za vreme mog osnovnog školovanja, danas čini lep, razvijen manji grad severne Vojvodine i Južne Evrope.