Vrbašani Branislav Popović – Bigi i Predrag Stijepović-Peđa, obojica diplomirani profesori fizičkog vaspitanja, po osmi put su otišli na Aljasku. Na daleki put idu zbog posla. Obojica će uskoro da napune 40 godina i kako kažu, za sada im nije teško da rade po nekoliko meseci daleko od kuće. Prvi put na Aljasku su otišli na proleće 2016. godine, po preporuci prijatelja. Put je trajao dva dana sa pet presedanja iz aviona u avion, a na konačno odredište-brod, koji se nalazio na okeanu ne blizu obale, stigli su helikopterom.
“Nismo znali šta nas čeka. U početku nije bilo lako, ali smo se brzo snašli. Brod je bio daleko od kopna, internet je bio slab, pa nismo mogli često da se čujemo sa našima kod kuće. Bili smo upućeni jedni na druge. Prvi put smo ostali dva meseca, a nakon kraće pauze kod kuće, opet smo otišli, i tako sedam puta“, kaže Peđa.
Vrbas je po broju ljudi koji odlaze na privremen rad na Aljasku, drugi u Srbiji. Prošlog leta više od 150 Vrbašana radilo je na Aljasci.
Kada se saberu meseci, za poslednje tri godine, skoro da su više bili na Aljasci nego kod kuće. „Uslovi na brodu su dobri. Zajedno sa osobljem i radnicma na brodu je oko 200 ljudi. Sve je dobro organizovano. Postoji medicinsko osoblje, ukoliko nekome zatreba. Hrana je dobra i kvalitetna i dostupna 24 sata. Svi znamo zbog čega smo tamo, tako da se psihički spremimo. Za tri meseca zaradimo više nego duplo što bi mogli ovde“, kaže Bigi.
Rad je organizovan po smenama, može se raditi po 8, 10, 12 i čak po 16 sati. Pauze se prave na svaka tri sata po 15 ili 30 minuta, s tim što pauze za obrok od 30 minuta ne ulaze u sate koji se plaćaju. Smeštaj i hranu obezbeđuje kompanija, tako da je zarada „čista“, a posebno je značajno za ljude koji tamo rade, to što nemaju gde da troše novac koji zarade. Na tom poslu plaća se po satima, jedan sat je plaćen 12 dolara, a ukoliko su prekovremeni sati (više od 8 sati) plaća se 18 dolara po satu. Velika zarada nije izvesna i u mnogome zavisi od sezone, od količine ribe vremenskih uslova, od toga gde će grupa biti raspoređena i niz drugih faktora. Na brodu svi rade sa zamrznutom ribom koju pakuju, sortiraju,…
“Nisam puno puta radio po 16 sati, to je jako naporno, šta god da radiš 16 sati dnevno, teško je. Nama je ipak sada malo lakše posle nekoliko odlazaka tamo i vrednog rada, napredovali smo tako da sam posao i nije tako težak. Ono što je dobro za sve koji idu na ovaj posao jeste to da postoji zagarantovana zarada i ako je sezona loša. Što znači ako nemo posla, jer nema ribe, sigurna zarada koja se dobija je 35 dolara dnevno. Osim toga kompanija plaća put, vizu, smeštaj i hrana su obezbeđeni tako da je zarada zagarantovana“, istako je Popović.
Na brodu, kako kažu Peđa i Bigi, najviše je ljudi iz Srbije, zatim iz Ukrajine, Bugarske, a manje onih iz Moldavije, sa Filipina…U grupi iz Srbije je oko 30 ljudi, mahom svi visokoodbrazovani od 30 do 50 godina. Među njima su ekonomisti, profesori, inženjeri…
„Poslednji put sa nama je išao profesor književnosti koji je ostao bez posla. Većina ljudi je visoko obrazovana. Sada su povećali starosnu granicu u odnosu na prethodne godine, pa ima ljudi i do 50 godina. Uglavnom su to ljudi koji imaju porodice, pretpostavljam da bi bili sigurni da će se vratiti u svoju državu“, priča Peđa.
Prema rečima naših sagovornika najteže im pada odvojenost od porodice. Obojica imaju po dvoje male dece. „Poslednje tri godine propustili smo mnoge rođendane, Nove godine, Božiće i dragocene porodične praznike. Odvojenost od naših najmilijih nam pada najteže. Ipak, najvažnije je što imamo ogromnu podršku porodice, jer bez toga ne bi uspeli“, zaključili su Peđa i Bigi.