Vladeta Jerotić, nesumnjivo jedan od najumnijih ljudi u Srbiji, erudita, akademik, neuropsihijatar i psihoterapeut, održao je u Vrbasu tribunu pod nazivom „Strah i religija“. Potrebu da prisustvuje ovakvom događaju, i čuje štošta zanimljivo od ovog vrhunskog intelektualca i mislioca, imao je veliki broj Vrbašana i žitelja susednih mesta. Organizator tribine bila je Srpska pravoslavna crkvena opština Vrbas, pa je skup pozdravio sveštenik Dalibor Kupusović. Značaj ovog gostovanja za čitavu opštinu potvrdio je u svom obraćanju i Milan Glušac, predsednik opštine Vrbas.

Jerotć je naznačio da je ovo obimna i ozbiljna tema, ali da nije na tu temu imao priliku da često govori. Strah je mnogo proučavan u psihijatriji i psihoterepaji, a u novije vreme proučavaju se prenatalni strahovi, koji se sa majke mogu preneti na još nerođeno dete. Strah je pratilac čoveka u svim vremenima, od praistorije do istorije, i tokom celog života, a posebno izražen je strah od smrti. Religije su i nastale pokušavajući da čoveku objasne i odagnaju ovaj strah. No nije dobro da se religije zasnivaju na strahu.

„Hrišćanstvo nas uči da iskrenom verom, kao religioznošću, a ne prostom pobožnošću, savladavamo strah od smrti. Posebna iskušenja, koja još nismo u stanju da dokučimo, čovečanstvo i hrišćane tek iščekuju u ovom stoleću“, zaključio je akademik Jerotić koji, iako u 93. godini života, oduševljava razboritošću, jasnim tokom misli i njihovom preciznošću.

Brankica Damjanović, novinarka i spisateljica, privukla je veliko interesovanje na sinoćnoj promociji u Narodnoj biblioteci „Danilo Кiš“. Njena popularnost proističe i vezuje se za društvenu mrežu „Fejsbuk“, pa su u neku ruku, ona i njeno stvaralaštvo moderni književni fenomeni.

Кratke priče, koje je prvobitno objavljivala na ovoj društvenoj mreži, postale su hit među čitaocima i uskoro su joj stigle ponude od uglednih izdavačkih kuća. Jedan za drugim sledili su naslovi „Dobro je“ i „Ne bih ovo mogla bez tebe“, a ovih dana pojaviće se i „Rukopis mog brata“, koji završava triologiju.

Iza nje su dve decenije rada u televizijskom novinarstvu, počev od prištinske i pirotske televizije, do beogradske TV „Кošava“. Кako sama otkriva, mislila je da će ulaskom u svet književnosti, manje privlačiti pažnju na sebe, a desilo se suprotno. Nije imala nameru da postane pisac, ali su impulsi za pisanjem prevladali, a naišla je na veliki broj pratilaca na „Fejsbuku“ kojima se njeno pisanje dopalo. Filozofija Brankice Damjanović je da kada čovek menja sebe, može da menja svet, i takvo pozitivno viđenje prenosi i svojim čitaocima.

Novosadski akademski slikari Dobro Marić i Vladislav Šešlija sinoć su bili na otvaranju izložbe u vrbaskoj Galeriji  na kojoj su predstavljene njihove slike i radovi pod nazivom „Dijalog“. I zaista sinoć se vodio pravi dijalog između mladih slikara, njjhovih umetničkih dela, galeristkinje Silvie Jelačić koja je kao moderator uspela da napravi živu komunikaciju između umetnika i njihovih slika, na zadovoljstvo prisutne likovne publike. Dobro Marić i Vladislav Šešlija su generacija sa novosadske Akademije umetnosti, s tim što danas Marić stvara u Titelu, a Šešlija u Novom Sadu.

„Mi imamo zajedničku priču kao autori kao slikari, ali smo različiti i uvek u dijalogu. Ja sam više apstraktni ekspresionista i ove slike koje izlažem u Vrbasu su praktično omaž Džeksonu, “ kaže Marić. Marić je neobičan i po tome što se na ovim slikama ne bavi štafelajskim slikarstvom nego tzv. podnim slikarstvom i na svojim slikama koristi boje koje nisu iz tube, isključivo koristi prirodne boje.

Vladislav Šešlija predstavio se serijalom slika iz devedsetih godina, koje je radio nakon završetka Akademije, a sada ih prvi put izlaže. „Ovde su moje slike na papiru, koje su i na zidovima Galerije u dijalogu sa slikama moga prijatelja i kolege. Koliko god da se razlikuju one se zapravo nadopunjuju i zato je ovo pravi dijalog naših slika,“ rekao je Šešlija.

Na pitanje galeristkinje Jelačić o karakteristikama i sadašnjem i aktuelnom trenutku likovne scene i slikara u najkraćem je odgovorio Marić, rekavši da je umetniku i umetnicima jedino rešenje rad i samo rad i valjda se to prepozna na likovnoj sceni,a najvažnije je da to prepozna likovna publika. Oba umetnika-slikara izlagali su samostalno i na kolektivnim izložbama, kolonijama i dobitnici su likovnih nagrada i priznanja.